Подсетник

ЛОЗНИЦА ПРВИ ГРАД У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ ОСЛОБОЂЕН ОД НЕМАЧКЕ ОКУПАЦИЈЕ
Светла тачка слободе и наде
Никада се у Јадру о слободи није ценкало. И страшне 1941. устанак је избио већ 22. априла у Доњем Добрићу, под Видојевицом, само четири дана после потписивања капитулације. Операција ослобађања Лознице, изведена 31. августа, припремљена је у манастиру Троноша. Ослободиоце су предводили потпуковник Веселин Мисита, краљев официр, и јеромонах Георгије Бојић, старешина Троноше. По ослобађању града, Зајаче и Бање Ковиљаче, Вермахт је из Француске и Грчке упутио додатне снаге у Србију. Упркос освети окупатора, овај пример остао је да сија у слободарској историји Европе

Пише: Небојша Трифуновић
Фото: Небојша Трифуновић и Архива НР

Чудно се преплићу конци судбине. Плету се, уплићу и расплићу, а човек ни свестан није куда га воде. Судбина је хтела да Веселин Мисита, потпуковник Југословенске краљевске војске, живот почне у Буни код Мостара и да га оконча 37 година касније у буни, у Лозници.
Тог лета 1941. скоро цела Европа била је под окупацијом сила Осовине. Отпора готово да нигде није било. На истоку је Црвена армија узмицала пред Вермахтом, повијала се пред том силом која је као џиновски талас од Црног мора до Финског залива надирала ка Москви. У тој недогледној серији пораза, која је почела 1. септембра 1939, у једној малој вароши на Балкану изненада је засјала је слобода. Тачно две године од немачког упада у Пољску. Та светлост потрајала је само 40 дана, али довољно да покаже да моћна Хитлерова војска није непобедива.
Нема поузданих података када је потпуковник Мисита са Равне горе дошао у Јадар. Према неким подацима, он и капетан Драгослав С. Рачић припремали су подизање устанка од јуна или почетка јула. Како год било, уочи последњег дана августа устаници су били окупљени.
Вредне податке о догађајима с краја првог лета немачке окупације оставили су професор лозничке гимназије Живојин Перишић у Грађи за историју Лознице, као и публициста (и партизански првоборац) Драгослав Пармарковић у књизи Јадар у прошлости. Уочи 60. годишњице првог ослобођења у Другом светском рату и тадашњи лознички часопис АШ 015 објавио је о томе фељтон новинарке Зорице Вишњић. Неколико година раније иста ауторка је о том догађају приредила и емисију на Радио Подрињу, разговарајући са тада још увек живим учесницима борбе. Ипак, ни до данас нису расветљени сви детаљи, укључујући и саму погибију потпуковника Мисите.
Те 1941. петнаестогодишњи Божидар Панић из Клубаца, предграђа Лознице, присуствовао је скупу у манастиру Троноша. Према његовом сведочењу, устаници су положили заклетву. Живима им је одржано и опело, како нико не би, уколико погине, био сахрањен неопојан. Мисита је тада рекао да буду спремни за напад, а јеромонах Георгије Бојић Џиџа, старешина Троноше, указао да су партизани заузели Столице и да се морају посести Лозница и Бања Ковиљача.

УДАР НА ТРИ ТАЧКЕ

Према немачким подацима, четири дана пре напада устаника размештене су јединице 3. батаљона 738. пешадијског пука 718. дивизије. Девета чета пребачена је у Бању Ковиљачу, где су се већ налазила два вода 12. чете, а из Ковиљаче су по два вода 11. чете послата у Зајачу, где је важан рудник антимона, и у Лозницу. Окупатор је у Лозници био смештен у три објекта: гимназији, Вуковом дому културе и у кафани Лазара Хајдуковића, у Доњој луци, на месту данашње робне куће.
Када је све било спремно за напад, тог 31. августа, Мисита је упутио ултиматум Немцима:
„Сви активни и резервни официри, подофицири и редови са својим свештенством, учитељима и целим српским народом траже од вас предају града, при чему вам се јемчи свака војничка част. У противном, ми ћемо град на силу отети. У том случају од нас немате шта тражити. Рок за испуњење овог захтева је 30 минута.”
Одговор Немаца, који су се четири месеца раније готово прошетали Југославијом заузевши је за свега 12 дана, није стигао. Сведочења се разликују, па је према некима напад почео у седам ујутру, а према другима у 10 сати, али су сви сложни да се то догодило када су зазвонила звона. Устаници су напали сва три немачка упоришта. Мисита је предводио напад на Лазареву кафану, Бојић на гимназију, а Мика Вујичић на Вуков дом. Под командом монаха Мардарија 18 људи послато је на Зајачу.
Устаник Милорад Бањац причао је о нападу на Лазареву кафану. Устаници су се са Шанца спустили преко дрвеног мостића на Штири и стигли до Јефтића куће, садашње Економске школе, али су Немци из гимназије преко Горње луке, данашњи Трг Јована Цвијића, тако жестоко запуцали митраљезима да се даље није могло. Били су принуђени да се врате до речице и крену пут Доње луке, данашњег Трга Вука Караџића. Ту су их уочили Немци утврђени у кафани и са чардака који се налазио иза ње отворили јаку митраљеску паљбу присиливши их да се повуку. Прегазили су од кише набујалу Штиру и изашли на почетак Ваљевског пута. Одатле су, сећао се Бањац, видели Миситу како јури преко брисаног простора Доње луке и туче по митраљесцу.
Миситина погибија није разјашњена. Према неким наводима, погинуо је пробијајући се ка кафани, према другима, убијен је када је ускочио кроз прозор.
Пармарковић је о Миситиној погибији писао, ослањајући се на Перишићево дело:
„Потпуковник Мисита храбро је јуришао на кафану Хајдуковића. Убацивао је бомбе, а када су се Немци почели повлачити у двориште, ускочио је кроз прозор. Ту је покошен рафалом из стројнице. Крај њега је пао глувонеми Мујага Зечановић са секиром у руци.”
Међутим, очевидац Саво Јеринић причао је да је Мујага пао први и то од бомбе бачене са чардака, а од ње је погинуо и Мисита док је пуцао на Немце. Зна се да је закупац кафане Лазар Хајдуковић стрељан због сумње да је крив за Миситину смрт.

СЛАМАЊЕ НЕМАЦА У ЛОЗНИЦИ И ЗАЈАЧИ

За то време Вујичић је Немце утврђене у Вуковом дому позивао на предају. Нису пристали и уследио је тако силан удар да су били присиљени да промене мишљење. Ни окупатор који је гимназију претворио у снажно упориште није се лако дао. Митраљезима су тукли по устаницима онемогућавајући их да приђу, али се један од ослободилаца, Боја Милутиновић, ипак снашао:
– Не размишљајући зграбим цев и повучем је. Ја себи, Немац себи, а цев врела, сва ми се рука спржила. Уплашио сам се и размишљао да је пустим, али утом пукне бомба у дворишту, Немац се тргне и попусти, ја зграбим митраљез и улетим унутра. Онда смо их покупили по учионицама и спровели у Троношу.
У Џиџином исказу датом Озни после рата наводи се да је кафана пала после гимназије и то након што су неколико заробљених немачких војника одвели тамо да позову другове на предају. Борбе за ослобођење Лознице трајале су два сата, а у њима је погинуло осам устаника, четворица су рањена.
Док су се водиле борбе у Лозници, Мардарије је своју групу у Зајачи поделио на неколико мањих. Оне су са више страна отвориле ватру на зграду у којој су били немачки војници. Упркос паљби, Немци су успели да се извуку из окружења и да крену ка граду. Недалеко, у Пасковцу, сазнали су да је Лозница пала, па су се упутили ка Ковиљачи. Зауставили су их четници, њих тројица, па су положили оружје. Предало се 60 окупаторских војника.
Немци су из Бање Ковиљаче кренули у контранапад, али су брзо заустављени. Ипак, нису одустали и у току ноћи поново су пошли ка граду, по неким изворима чак и ушли у њега, али су се убрзо повукли натраг у Бању.
Наредног дана формиране су команде места у Лозници, Зајачи, Драгинцу и Брезјаку. Спроведена је додатна мобилизација и почеле су припреме за ослобађање Ковиљаче, где је окупатор имао више од 500 војника. Немци су били утврђени у хотелима, ископали су ровове и направили бункере, а имали су и ваздушну подршку ескадриле „штука” и артиљеријску подршку од хрватских усташа са западне обале Дрине.

БИТКА ЗА КОВИЉАЧУ

У шест сати ујутру 1. септембра почео је напад на Ковиљачу. Два удара устаника Немци су успешно одбили, али су и устаници зауставили њихов контранапад. Вермахтов поручник Џак писао је у касније заплењеном ратном дневнику да су светлеће ракете са друге обале Дрине указивале да им пристиже хрватска оружана помоћ, претходно обећана у поруци баченој из авиона. Другог септембарског дана батаљон хрватских усташа надирао је ка Ковиљачи, али су одбачени. Око шест поподне устаници су успели да оборе и немачки извиђачки авион.
У борбама за Ковиљачу било је доста жртава. Немци су развукли жицу кроз коју су пустили струју, па је доста устаника налетело на њу и погинуло. Нема поузданог податка колико (укупан број четника палих у борби за Бању креће се између 37 и 60, у зависности од извора). Зна се да су погинула и четири партизана, те да их је исто толико рањено.
Наредног дана осујећени су сви покушаји Немаца да опкољенима у Ковиљачи пошаљу појачање. Подрински и Ваљевски партизански одред ослободили су Крупањ и Богатић, па су затворени сви приступи Лозници од Шапца, Ваљева и Зворника. Код Шапца је Мачвански батаљон зауставио немачку противоклопну чету, а код Завлаке су чету Вермахта напали и одбили борци једне партизанске и две четничке чете. Ипак, Немци утврђени у Ковиљачи нису попуштали, а наредног дана дејствовала је и авијација по устаницима. А онда је, коначно, уминула ватра са немачких положаја. Схватили су да више не могу издржати и напустили су место.
Борба за Лозницу била је први оружани сукоб четника против окупатора, а ослобађање Ковиљаче први заједнички ратни подухват партизана и четника. Успех устаника показао је да се немачка сила, до тог тренутка непобедива, може сломити. Два дана по успостављању квислиншке власти у Србији, Лозница је на зацрњеној карти Европе засијала као светла тачка слободе и наде.
Још се устаничке пушке нису ни охладиле, из Француске је у Србију упућена немачка 342. дивизија, а из Грчке 125. пук. Хитлер је генералу Францу Бемеу наредио да угуши отпор. Слобода је кратко трајала. Град је предат без борбе 10. октобра и остао је у оковима све до 23. септембра 1944, када су га јединице Друге војвођанске бригаде 16. дивизије 12. корпуса НОВЈ ослободиле уз незнатан отпор. Немци су већ напустили град оставивши неколико војника, делове белогардејског Руског заштитног корпуса, Српског добровољачког корпуса и Српске државне страже.

***

Заробљеници
У Лозници су заробљена 93 немачка војника и официра. Према њима се понашало људски, а половина их је два дана касније страдала у немачком бомбардовању манастира Чокешина, где су били пребачени. То што се према заробљеницима понашало добро спасло је сам град од немачке освете која је погодила Јадар у данима око 14. октобра, када је у Драгинцу и околним селима убијено 2.950 сељана, од беба у колевкама до стараца.

***

Прави Дан устанка
Југословенска војска је 18. априла 1941. окончала отпор Вермахту, али су непокорни Јадрани већ 22. из заседе, код села Доњи Добрић, убили једног немачког официра и два подофицира. Немци су потом село спалили и узели 70 талаца. Дан касније комесар општине Лозница Бора Радовановић упозорио је, на основу налога немачке војне команде: „Немачке војне власти ће за једног свог војника стрељати 50 наших грађана и уништити нам све наше домове.”
Колико се зна, то је први пример такве претње, и то скоро шест месеци пре по злу чувене Бемеове наредбе да се за једног погинулог немачког војника стреља 100 Срба, а 50 за сваког рањеног.

***

Мисита
Потпуковник Мисита био је изврстан официр. У 33. години постао је најмлађи мајор Југословенске краљевске војске, а у 37. потпуковник. Одликован је више пута. Говорио је француски, чешки и немачки, па је и ултиматум Немцима у Лозници упутио на немачком.

***

Живот у ослобођеном граду
О животу у Лозници у данима слободе не зна се много. Зна се да се тешко живело, да је у граду и околини било око 2.000 избеглица из Босне. Пијаца је била петком, а радиле су и занатлије и кафане. Деца и играчи тадашњег ЛСК-а играли су фудбал код „Соколане”, а активирао се и КУД „Караџић”. Команда места позивала је грађане да сакупљају храну за избеглице, а било је неколико казана где се припремала и делила храна.